Добро јутро!


Нова генерација бруцоша и цимера се расула по собама и становима нових газдарица, на адресама народних хероја из прошлих и прошлијих ратова, међу које залута, ријетко, мислилац, грађанин свијета, препознат у сваком времену, за којег се отимају градови, државе, суграђани и сународњаци, и којег прозивају уз редне бројеве, како у свакој другој општини, тако и у нашој. Баш као мој другар, некад бруцош, сад инжињер, из Херцеговине, звучи неко кога чујем, иза леђа, док стојим на раскрсници, чекајући зелено свјетло. И једно драго лице са конгреса студената, има осмијех као лик на предизборном плакату, са којег ме гледа, док стојим на раскрсници, чекајући зелено свјетло. Можда је и једини који ме није уплашио. Поглед би му се могао протумачити као пријетећи, али лице очишћено од година алаткама фотошопа, добило је на благости. Можда су му образи заиста били тако чисти, раније, док се играо у снијегу, или на школском игралишту, или у кући, са братом, сестром или родитељима, неколико деценија раније, кад је још био 20ти вијек? Мора бити да је зарадио неки ожиљак? Срећом, сигурно је на кољену или лакту, који се не виде на фотографији са највишом резолуцијом. Већ тад је пазио лице и дочекивао се на руке, спретан, не слутећи да ће у будућности, потезом имагинарне четкице, моћи да се уклоне. Није био визионар, никад. У фирми у којој баратају имагинарним четкицама и магичним штапићима увијек му се грчи стомак. Не свиђају му се рефлексија монитора у очима са подочњацима и поглед, који није подсмјешљив, али није ни искрен. Не воле га. Плаћа им који мјесец касније, скраћује рокове, истина, али не би га вољели ни да је другачије. Тако мисли сваки пут док посматра свој одраз у огледалу, на улазним вратима, која су њему огледало а њима, изнутра, прозор. Да је обрнуто било би му драже. Могао би, без посматрача, да затегне кравату и попусти каиш, који послије обилног доручка подсјећа на средњошколске дане и снагу која је трчала уз степенице, на 12ти спрат, у згради без струје. Тад су ноћу пјевали на степеницама испред улаза, нервирали комшије - исте оне којима су дању помагали да се преселе, чистили кола или доносили погубљене штипаљке са травњака испод балкона. Једном од њих, комшији, климне главом на срдачно: “Добро јутро!“, кад га шушкањем и мљацкањем са терасе на првом спрату у зору испрати на посао. Тај комшија му је већ све опростио, чак и оне грешке које ће направити у будућности. Прихватио је цијене гријања, рачуне за мобилне телефоне, телефоне, интернет, кабловску телевизију и кифле којима је кора тврђа него што му непца подносе, али он их умочи у млијеко с медом, и прогута у сласт. На тераси има папигу, Гојка, а на селу би имао једну коку, Пиргу или Ђуђу, можда и краву, Бијелку, па би се занимао њима а не би беспотребно мислио и слушао о глобалном отопљавању, поплавама, кишама које му ни на тераси под стрехом ни на улици са јакном, џемпером, кошуљом, поткошуљом, зимским гаћама, дебелим чарапама, хлачама, рукавицама, капом, кишобраном и у гојзерицама, ништа не могу и ништа не значе. Инсистирали су да живи у граду, па сад једино кад свиће размишља како би волио да још који сат дуже може да спава, јер нема куд будан. Шетао се једном, рано, док су други спавали, па су га тражили, звали, дигли комшилук на ноге, плашили се најгорег. Шта да ради кад воли јутро и воли да пожели добро јутро. И комшији, члану странке, који, тако му се чини, жели нешто да му каже. Жели свима нешто да каже, лицем са великог плаката, али никако да изабере ријечи. Никако да отпусти једну рупу на појасу, удахне и изабере ништа друго до једноставно: „Добро јутро!“ Тако, ваљда, све почиње.

Comments

  1. Kako nema komentara!! Lijepa prica, klizi sa jednog lika na drugi, slikovito.

    ReplyDelete
  2. Hvala! Upotpunjeno Djudjom, Pirgom i Bijelkom. :)

    ReplyDelete

Post a Comment