Само дан и ништа више

Дан који је био јуче, данас, сутра.
Буђење, умивање, прогледавање.
Доручак и кафа, ако нисам преспавала.
Да ли се виде подочњаци?
Да ли се види непроспавана ноћ и трагови случајног изласка у сред сриједе?
Можда је пун мјесец тај који ми је ноћас погужвао образе, па немам стрпљења и нећу моћи да причам љубазно на телефон??
Сакои.
Семафори.
Јутарња тишина.
Концентрација на нивоу потребе за чачкалицама које држе капке тамо гдје им је обично мјесто, кад сам снажна.
Само чекам да уђем у град.
Да сједнем са неким с ким  волим да се шалим, смијем и разгледам.
Може клупа, са наслоном или без.
Обојена и лакирана или огуљена - свеједно.
Само да причам.
Да уђем из града у градске просторије.
Да видим нешто лијепо,
мало.
Мало ми треба.
Мало музике било би идеално.
Неки добар ритам, да не плешем без видљивог разлога.
Неки мирис да не дишем дубоко без разлога.
И фотографија да заустави и сачува нас у покрету, у плесу који плешемо кроз наше дане, улицама и градовима.
Да је погледам сваки дан.
Сваки дан који ће бити данас, сутра... који ће ме будити, умивати и крити се иза трагова и погужваних образа.

Comments