Архитектура страћара


У великим градовима и градовима који су још већи од нашег поимања великог града (узмимо за примјер "великог града" европску метрополу, од пар милиона становника, по избору, а за примјер "још већег града" једног ваневропског гиганта, од неколико десетина милиона становника, такође по избору) постоје четврти у које се не залази. Опасне су, неугледне и непрегледне, прљаве и скрпљене од различитог, најчешће, отпада. У зависности од климе, која то дозвољава или не дозвољава, праве се на земљи и на води, а и у ваздуху, ако рачунамо изградњу по вертикали. Становништво које заиста живи у оваквим насељима обично је сиромашно, необразовано и незапослено. Насеља која настају из њихове неимаштине често су бољке градова и бољке цивилизације, које никоме нису на понос и показивање. Ипак, постоји растући број људи који се баве овим и сличним појавама и који покушавају да им приђу без предрасуда, директно и са великим занимањем. Стручњаци који се дотичу поменутих творевина су социолози, филозофи и теоретичари као и урбанисти, планери и архитекте (да не спомињем фотографе, умјетнике, туристе егзибиционисте којима ни оваква мјеста нису страна за бјекство из свакодневнице).
Колико нас се тичу поплаве и земљотреси приликом којих у оваквим четвртима умиру хиљаде људи? Шта је заједничко животу у Босни и Херцеговини, са њеним разбацаним градовима, и животу у Бразилу, Индији или Сједињеним Америчким Државама са њиховим, за нас непојмљивим, градовима гигантима? Тешко је направити паралелу с обзиром да је мало ко имао прилику посјетити фавеле или кинеске четврти (у овом контексту их наводим као синониме за четврти у којима живи локално сиромашно становништво или имигранти). Несреће и вијести, многе у низу, нису релевантне, као ни књиге или филмови који се баве том тематиком јер најчешће наша осјећања бацају сјену на реално сагледавање простора, приказаних кроз ионако субјективан доживљај аутора и алаткама које служе умјетничком изразу.
Питање које ми се намеће док се возим испуцалим и уским улицама које повезују оно што називамо градовима, а чешће су насеља, вароши и мјеста, јесте ко су људи који живе „уз пут“. Коме припадају разбацане куће са посједима од по неколико хектара, често и наизглед нама, пролазницима, несагледивих граница? Кад се питам „коме припадају“ не размишљам о власничким односима и катастру, регулационим и грађевинским линијама, постојале оне или не, биле у фази израде или не. Кад се питам „коме припадају“ размишљам нпр о дјечаку који би требао да иде у школу лијево или десно једином улицом која му пролази испред капије, која нема тротоар и која води у два мјеста, подједнако удаљена од њега и његових родитеља, који су донијели одлуку гдје да га упишу. Да ли је то његова улица? Или је моја, јер ми служи да стигнем од тачке А до тачке Б?  
Главни објекат, кућа, доминира посједом, земљиштем. Земља, сама, се користи за пољопривредне дјелатности. Између њих, куће и земље, је човјек, са својим алаткама који живи и ствара у њима и на њима. За себе и помагала, алатке, ствара помоћне објекте различитих облика и димензија, као што им је и намјена различита. Кад би се радила систематизација и класификација те типологија споменутих сушара, стаја, сјеменика, расадника, курузана, остава.... вјероватно не би постојао велики број различитих типова јер логика којом су постављани и орјентисани у односу на стране свијета или терен је једна – „логична логика“. Шта је онда то што сва та успутна домаћинства чини неугледним и непожељним, бар са мог, пролазног, становишта? Естетика која произилази из стандарда, који, опет, произилази и подразумијева економско-политичке прилике, не може бити тема - подређена је функционалности. Ту застајем са разматрањем јер стижем у град/насеље. Уочава се већа изграђеност, виша фреквенција саобраћаја, више је трговачких и услужних дјелатности у видокругу него дрвећа, шума или брда, спорије се вози... Стаје, сушаре, сјеменике и расаднике замјењују складишта, гараже, стрехе, ладаре, терасе... покривене тендама, сунцобранима, лозом. Имају дограђене тријемове, проширене или затворене лође, надограђене спратове, незавршене спратове, утабане стазе поред избетонираних стаза, гомиле шљунка и пијеска у двориштима на гомили или разасуте по прилазима за паркирање. Поглед на хаос који је описан вријеђа. Одбијам да прихватим да људи годинама и генерацијама раде да би створили то нешто између које не личи нинашта. А у том „нинашта“ проведу краћи дио свог дана и већину својих ноћи. Такве креације су реалност. Од њих је архитектура удаљена тачно онолико колико сами и јесу архитектура. Тако настају наше страћаре. Нису од папира и нису у издвојеним четвртима, прихватљиво су "страшне", али они који их стварају имају више простора на располагању (у односу на раније поменуте примјере) поред чињенице да у друштву (и степену његовог цјелокупног развоја и достигнућа) у односу на које се посматрају, сасвим солидно котирају.


Comments