Сова

Најлакше би јој било да сазна да је бачена нека клетва на њу. Није запалила нокте и косу, није била пажљива, неко их је дохватио и ето јој сад. Зачарали су је, а лажу да је крив пун мјесец. Иако не спава, сања несреће и сове. Реални су – и сове и снови. Нејасне слике без звука. У њима свакодневница, лица, дворишта... као да их је видјела негдје?! Руше се, расипају, нестају. Не може да дохвати. Ништа не може да дохвати. Уплашена је. И у сну мисли – ово мора да је сан! Зна да не постоји толика несрећа. Нигдје. Само је она, у страху, понекад сања. У сновима човјек је бржи од несреће, а у животу несрећа је бржа од човјека. Није је свјестан и препозна је тек касније, кад је поднесе. Ријетко, врло ријетко, може да је препозна док је ту. Aко је ту – онда је сан. Тако га и прекине – помисли да је све само сан, па се пробуди. И следећи пут ће знати. Чим се уплаши толико да не може да поднесе, знаће да сања. Тако је страх сам по себи олакшање. Онај који је непобједив постоји само у сновима.

Comments