Звоно

Одлука је пала. Одлази. Израчунао је износ прихода и расхода, вјероватноћу да овде сретне жену свог живота, коју 33 године није срео, са вјероватноћом да је сретне тамо, у граду од 10ак милиона становника, до краја живота; шансу да нађе посао тамо са шансом да изгуби ионако неплаћен посао овде; и мислима је почео да реда веш, чарапе, кошуље и панталоне у кофер. И нову постељину ће понијети. Стоји му већ неколико година у ормару и био би ред да почне коначно да је користи. Купили су је рођаци, или пријатељи, онда кад се уселила она која је била најближе ономе што се зове „једном у животу“ и која је убрзо постала оно што се зове „не поновило се“. Трагајући за црно-бијелом фотографијом родитеља, младих и заљубљених,  коју је желио да понесе, урами и окачи на зиду изнајмљене собе, вјероватно хладне неколико првих мјесеци, или можда година (или заувијек), наишао је на слику себе у пеленама; на првом плавом понију; са пионирском капом и марамом; за дан школе, како рецитује, уста полуотворених и шишака накриво одсјечених. Иза њега, на бини, хор дјечака и дјевојчица у бијелим кошуљама, са крагнама, испегланим и уштирканим. Косе су им пуштене, свјеже опране, скоро да може осјетити мирис шампона од коприве који је био хит крајем осамдесетих. Знао је још увијек напамет текстове свих пјесмица које су ђаци рецитовали. Другари би отишли да играју фудбал на школском игралишту, док је он водио програм и мучио се са акцентом ријечи „боно“. „Јеца звоно боно...“ Звоно. Неко је пред вратима. Било би пријатно будити се са алармом који има сличну мелодију, помисли. Пред вратима - комшиница, носи флашу пива. Како ли је и себе и њу, флашу, успјела да изнесе на трећи спрат, пита се. Мора да је кренула јутрос, ногу пред ногу. Насмијеши се, помилује погледом њене смежуране руке, преузме пивски терет и већ замишља како му клизи низ грло. У августовским врућинама, попут ове данас, само пиво, домаће, наше, може тако да му прија. Исплатило се бити фин. Позове је да уђе, остало је штрудле коју је донио од тетке, а она воли штрудлу. Тако ју је и сама правила, својој дјеци и дјеци своје сестре, о слави и празницима, прије него што су отпутовали. Правила је и колаче и торте за рођендане, свадбе, крштења... Тад их није јела. Само је једном пробала шешир који је, игром случаја, отпао са врха округлог колача намијењеног једном плавом чуперку, који му се у тим годинама, мотао по глави. Тај чуперак му лепрша у мислима док, по ко зна који пут, слуша причу о поједеном шећерном шеширу и док посматра старачке руке како мјеркају штрудлу, као да важу – 200 грама брашна, 6 кашика шећера, двоје јаја, прашак за пециво на врх ножа, додаје се у брашно, прије воде... Затим приноси комад устима па хршће, још увијек здравим зубима, крупно исјечене комаде ораха и укувани пекмез од шљива, свјеж, овогодишњи. Код ње, у селу, их ни за ракију није било. Ракија! Могао би спаковати и флашу ракије - да почасти и поткупи своје новостечене пријатеље, да се угрију у некој дугој ноћи, која ће бити хладна, као и зидови изнајмљене собе. Причаће им тад, опијен, о дому, штрудли, крагнама, црно-бијелој фотографији, која ће им негодовати са зида. Причаће о самоћи ту и самоћи тамо, самоћи која му се прва, сама, скупа с плавим чуперком, спаковала у кофер.

Comments

  1. Sjajno...Ne mogu da provalim da li sam u toj sobi,il onoj tamo,da li jedem strudlu,ili pijem tu samotnu rakiju...Sve mi mirise na rijeci moje mame kad sam selila za Bg,bojeci se da odlazim iz pogresnog motiva...
    "Sine,od svega ces pobjeci u zivotu,sem od svoje glave!" :)

    ReplyDelete
  2. i tu smo i tamo, a i negdje izmedju, vazemo i odlucujemo. u jednoj pjesmi kaze "the day that you stop running is the day that you arrive"... tako nekako.

    ReplyDelete
  3. спаковати живот у кофер...

    ReplyDelete
  4. aktuelna tema. kad su razlozi pravi, sve staje. ;)

    ReplyDelete

Post a Comment