Кафа, чоколадица, рецепт и букет мимоза

Смежуран попут постељине болничког кревета на којем лежао, изгледао је десетак година старије. Необријана сиједа брада попела се образима до очију, широм отворених, прошараних капиларима, раширених зјеница. У руци – игла, течна храна која ће да оснажи и ојача руку, ногу и корак, који више никад неће бити једнако сигуран. Довољан је један пад, један дрхтај и годинама изграђивана сигурност нестаје. Довољан је један страх, један сусрет са ходницима и чекаоницама и један поглед кроз одшкринута врата собе или на оне који још нису прозвани. Понеко проговори ријетке ријечи, разливене у ехо по изрибаним плочицама. Обично је то неко млад, стрпљив, ко не жури, и кога не чекају кромпири који требају постати паприкаш, ни кифле које требају постати сендвич за велики одмор. Прескочиће колоквијум, два-три досадњикава предавања и паузу, што му најтеже пада. Сунце је, а кафа у башти студењака је укуснија од кафе из болничког аутомата. И јефтинија. Са "сникерсом" ће је можда и моћи поднијети, и њега имају у аутомату. Није га дуго купио, преферира домаће слаткише, кад већ не може да се одупре навици званој „чоколада уз кафу“. И томе га је научила, поред раног устајања и буђења музиком са радија. И кад се облачи бира мање од три различите боје за дневну комбинацију и променаду, додуше, данас, болничким ходником а не кампусом. Допашће се доктору или младој приправници, уљепшаће им јутро, ако им је до јутра. Дијагноза ће бити кратка, рецепт или два попуњени, и онда ће провести још који час  у апотеци, двоумећи се да ли да чека у реду „са рецептима“ или у реду „без рецепта“. У тим мислима ће му и проћи чекање. Можда и уступи мјесто младој мајци или старијем господину, ако осјети да су нестрпљиви. Нестрпљење и нервозу избјегава, чува их за неке будуће дане, који, тако су му рекли, неће имати на располагању времена колико имају ови, садашњи. Жуте се мимозе на тргу на којем су једина боја, поред неколико рекламних паноа. Цртеж камилице на кутији чаја који види на полици апотеке га подсјећа на њих, на мимозе. И на маце. Покушавао је да их дохвати и убере али био је кратак, иако кракат. Сад би без проблема дохватио и одломио гране које су му пркосиле толико прољећа, али сад то не би хтио. Сад ће само да купи мали букет од дјевојке на тргу и да га однесе дјевојци, која их ничим није заслужила. Она ће бити равнодушна а он ће бити срећан, иако румен од узбуђења и (помало) стида, што су га прољеће, јутро, музика са радија, само три искомбиноване боје, доктор, рецепт и чај од камилице упутили ка њеним вратима.

Comments