Rendezvous

Осјећала се гротескно, смијешно, у својим претпрошлогодишњим ципелама, јакни купљеној за неког другог, у другој земљи, на бувљаку, наслијеђеној и износаној неколико пута; мајици која је осликавала трендове који никад нису били у тренду и која je, ко зна којим путевима, стигла у њен ормар. Коса завезана у реп, као и сваког другог дана, и тог дана је изгледала неосвијештено и једноставно заборављено, на глави, као на било којем другом дијелу тијела. Могао је, реп, попут украсног предмета, да се издвоји из комплетне слике, која би са репом на глави или репом  у руци, изгледала подједнако хаотично. Ни трен избора, воље или одлуке није се могао прочитати на било чему што је стварало видљиву слику дјевојке, која је била.
Па опет, утисак је био мио. Нема смисла чупава капуљача на јакни која није зимска, а није ни јесења, него је баш за оно вријеме „између“ два годишња доба које, увијек се тако испостави, буде већина времена. Али у њему личи на маче. Бијела, жута и црна боја играју се одсјаја по њеним раменима кад се помијера. Очи су јој сиве данас. Кроз њих, претпостављао је, види само обрисе људи. Жмирка, шкиљи и протеже се док га чека на клупи. Поигра се са сунцем, махне шапом/руком, кад чује мушицу која ремети лијену тишину чекања, поподнева...
Неће јој прићи. Волио би да га тако чека дуго, заувијек.

Comments