5478 дана

Испоставиће се на крају да је сва њена несрећа била, уствари, завист. Изгубила је мајку, још док је била мала. Лако се изгуби мајка. Опереш зубе и ноге прије спавања, легнеш, добро се покријеш и ушушкаш, заспиш, сањаш, пробудиш се, устанеш, умијеш се, опереш зубе, доручкујеш, а за столом круже неке приче или лебди непријатна тишина. Прећуткивање и погледавање, чајеви са таблетама за смирење, подочњаци, јаук мајчине мајке, неке жене што те сажаљиво гледају и киша и снијег и празник без свечаног ручка и редовни одласци на гробље, без изузетка. Ниси болестан, ниси малаксао, ниси другачији, али некако као да си све то одједном. И болестан од туге и малаксао од тежине која притисне груди па дишеш, дишеш дубоко али никако да ухватиш довољно ваздуха, па ти се отме јецај, који кријеш и од себе и од других. Добро је. Добро си. Смијеш се добронамјерним пошалицама, и више него што су заиста смијешне. Идеш у школу, учиш и не спомињеш. Празнина ћути, па и ти ћутиш. Кад отеку сузе и дани, један за другим, па кад умјесто дана почну године да се броје, не сјетиш се тежине ни туге, само те лакше ломе - и филмови са несрећним (или срећним!) крајем и романи о свима онима који имају мајке и очеве и о свима онима који их губе (или не губе!). Имаш једну несрећу заједничку са неким несрећним људима, за које помислиш, некад, да су несрећни, као што за себе не помислиш, никад. Помислиш, можда, ријетко, кад видиш да тече разговор у шетњи двије или три генерације жена – једне баке, једне унуке, двије мајке и двије кћерке. Буде ти нешто жао, па ти се, као онда једном, отме уздах, јецај, шта ли је. А мисао одлепрша са вјетром (љубљеним), који прошета лишће по тротоару, па га, скупа са завишћу, однесе. Лака је завист, кад је ношена вјетром. И одлепрша и долепрша и помислиш, на трен, да си лош, па и то прође.

Comments

  1. Razumijemo se. Slicno je. Otac ili majka.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Draze mi je ono drugo (lako) virtuelno-vizuelno razumijevanje u slaganju rijeci i slika... :*

      Delete

Post a Comment