Није дугме

Викенд не постоји за продаваче кикирикија, цигарета, кокица и кестења - и његову куму. Ту је негдје, са кесама, међу штандовима. Сналази се. Можда се сретну вечерас. Некад јој се јави, а некад само прође. Вечерас би попричали. Волио би да је чује. Давно су престали да се обилазе и да иду у госте. Нема се. Нема се за килу шећера у коцки, за 200 грама кафе и по чоколаду за дјецу. А троје су их изродили, кумови! Ону малу, најмлађу, није ни видио. Звао их је на славу оне године, кад је почео да слави, не дођоше, па неће ни он да иде. А и жена добро каже - што он да иде, кад они не долазе?! Волио би да их види. И ту малу, најмлађу, коју никад није видио. Гужва је на тргу. Окупило се свијета. Само је за празнике овако. Волио би да чешће иду скупа, он и жена. Раније, док су дјеца била мала, није ни стизао да мисли о томе. Сад, почиње. Музика почиње. Од ње не може више да мисли, ни да разумије и разазнаје о чему говоре два дјечака поред њега. Не прислушкује, само их чује у њиховим адолесцентским покушајима да привуку пажњу. И привукли су је. Расипају пиво наоколо, а миришу на омекшивач. Ленор. И његова жена га користи. Сјетио се рекламе и жена којима се уста чудно помијерају. Тако му изгледа и жена на бини. Не зна ријечи пјесама које маса пјева у дах и не пријају му капљице пива за вратом. Жели да оде. Остарио је. Додуше, сметало му је то и кад је био млађи. Али тад му нико није могао рећи да је то због година. Не жели да се расправља. Жели да оде. Чуће на телевизији како је било. И треба му сан. Само што није понедељак.

Comments