Дани


Нови  свијет се отвара пред мојим очима, иако је то у овом моменту још увијек не знам. Мислим да је ово само успутна станица и једна више метропола.
Небодери, петље, свијетлеће рекламе... све већ виђено и доживљено.
Трка с временом,
такси,
из таксија у собу,
из собе на улицу,
са улице у парк, на трг, у музеј, галерију...
затим вечера,
излазак,
загрљај мојих нових другара...
И већ сједам у следећи аутобус.
Бангкок бјежи из мог погледа.
Вратиће му се опет.
Вратићу им се опет.

Ноћна вожња је дуга.
Није ми необично што добијам вечеру, затим ћебе, доручак...
Уживам у осмијесима и кикотању нечему што не разумијем.
Гледам и слушам прве слике и тонове онога што ће ми испуњавати собу и играти пред очима у данима који предстоје.
Превелико незнање о томе шта ће испунити дане ван собе надјачало их је, па сам мирна, поносна, далеко од свега.

Очекујем срдачан сусрет на станици.
Очекујем становника планете који је игром случаја на Тајланду и игром случаја одређен баш мене да уведе у Земљу Осмијеха.
У праву сам.
Чека ме.
И пуна је снаге, то већ видим.
Енергија избија из сваког корака који направи, из покрета, који су оштри и одлучни.
И погледа, који ће, како ћу видјети много пута касније, углавном бити одсутан, скривен, повремено сузан...

Разумијемо се.
Представљам се.
Водим озбиљан разговор.
Остављам добар утисак.
Чекам да се уселим у јутро, док киша лакира палме, кокосе, успаване псе по улицама...
Лијени су.
Опуштени.
Као и мјесто у којем ми служе доручак уз порцију зијевања.
Волим зачине, неће бити проблема.

Соба је уредна.
Власници у пиџамама и још увијек помало у сновима.
И од њих ћу добити поклон на растанку - до тога ће доћи три мјесеца касније – 87 дана и неколико сати након првог отварања прозора, туширања, распакивања.
Сама сам.
Коначно.

Дан по дан и већ улазим у колотечину.
Доручак.
Ручак.
Вечера.
Соба са превеликим брачним креветом.
Телевизија са каналима на којима су сњегови, пахуље, кишне капи, прољећа, трешњин цват...
Парови, растанци, сусрети, опраштања...
Романтика...
А у соби само тишина и исти превелики брачни кревет.
И повремено чујем пса који плаче у сусједном дворишту.
Пси у Чанг Маију плачу.
И облаче се.
Имају мале продавнице са малим одјевним предметима у којима власници ових тужних будилника бирају боје и тонове.
Окачићу мапу на зид.
Испунићу вријеме плановима.

Из Чанг Маија у Чанг Раи, из Чаг Раија у Чианг Конг, из Чианг Конга Меконгом у Хуајсаи и онда Меконгом у Луанг Прабанг.
Записујем називе, вјежбам изговор.
Лаос је био само четири слова на карти и нешто мало боје и рељефа на планети Гугл.
Меконг је био само плава линија.
Меконг...
још увијек одзвања у мојој глави попут звона будистичког храма који му је на обали.
Заувијек ћу га видјети на акварелима, који су изгледали као снови њихових стваралаца све док их нисам видјела својим очима, на води.

Зора је плава.
Тамна црна линија се појављује из мрака и постаје обрис човјека са шеширом.
Плове мирном водом, човјек и шешир.
Плове даље у мрак.

Јутро је млијечно бијело.
Види се само сјајно бијели круг који је пронашао пут и смјестио се изнад погледа.
Друга обала не постоји, само понеки звук и уздах путника који путују без покрета, који ће за неколико тренутака изронити из нестварно густе магле и који ће кроз неколико часова заборавити плаву зору и бијело јутро.
Мислиће само о сребрном подневу и води коју сијече врх чамца из којег вире нечије ноге, нечије руке;
лијева на десној страни,
десна на лијевој страни, горе;
па онда кациге, сунчане наочари, прслуци за спасавање...
и по која ријеч, коју брзина и вјетар растргају и пренесу у виду еха, некоме ко се задесио пар метара више, на обали.
Некоме ко је мали.
Ко живи распетљавајући рибарске мреже и скупљајући (умјесто сличица) звуке које му украдене и растргане, вјетар и вода Сребрног Звона, донесу заједно са бојама зора, јутара, поднева, вечери...

А вечери су златне.
Наранџасто златне.
Ватрено наранџасте.
Шиљати врхови капа са јапанских минијатура смјештају се у мом погледу на другу обалу, док се огледају и спајају са својим треперавим сијенкама.

Сјећам се тек идућег јутра.
Новог јутра у новом граду.
Ово јутро није видљиво, у њему су препознатљиве само наранџасте мантије монаха који долазе, пролазе, одлазе...
Нестају, у међувремену добивши љепљиву рижу, јабуке, банане или порције унапријед припремљене за тренутак даривања.

Спуштеног погледа отвара своју торбицу, исплетену за тренутак даривања.
Није први у низу, није ни последњи.
Рука ми није сигурна.
Журим.
Трпам мало, више, брже, најбрже...
И већ су нестале моје скромне залихе дарова.
Неко други ће допунити полупразну торбицу.
Неко други ће имати још.

Лаос није само Меконг, иако сам савладана утисцима и бојама, дуго времена мислила да је тако. Чак ни мој лични Лаос није само Меконг. Помијешан је са бојама Џунгле, изласцима и заласцима сунца и мјесеца који су се неколико тренутака играли жмурке пред мојим очима. Увијен је у облак у којем сам се будила, у ноћи пуног мјесеца да провјерим да ли будна сањам или сањам да сам будна?!
Јер мјесечина која клизи крошњама, лист по лист, не може бити стварна?!
Мирис топле чоколаде која се пуши и грије ледене руке, не може бити стваран?!
Не у крошњи, док чујем џиновску вјеверицу која сласно хрска воћку без имена, воћку која расте само у овој џунгли!!
Добро, можда још негдје... али сигурно не пред мојим очима!

Да ли су џунгле, планете за себе (као и градови, које често, сасвим неправедно, називају џунглама), исте или различите? Да ли свака џунгла, као и сваки град, има своје мрачне дијелове, застоје у саобраћају, чекања и редове који краду вријеме и уче стрпљењу? Да ли је џунгла велики или мали универзум, у којем су нагони и инстинкти главни покретачи и у којем још увијек постоји тишина?
Тишина која није само тренутак тишине.

Улице градова у којима су се измјешали домороци, освајачи, године, вријеме, простор, димензије... терасе, балкони, лође, равни и коси кровови, дрво и опека са бетоном... дворишта и тргови... Улице којима владају мириси живог меса, свјежег воћа, поврћа и тек печених чоколадних палачинака (који су најбољи у малој улици лијево од Националног музеја у којем се чува поклон амајлија од црне слоноваче)... Улице које су дању испуњене жамором свих језика планете - наручује се храна свих националних кухиња (највише европских) а које ноћу пале шарене лоптице и папирнате лампе са декорацијом од сувог лишћа, цвијећа и кончића у бојама Истока... Ни те улице не могу да имају тако пун звук и не могу да испуне уши ни срце онолико колико га испуне ситни кораци непознатог љубимца на 40ак метара изнад земље, неколико минута послије поноћи, у сагласју са лупетањем крила птице, која је можда жута, можда зелена, плава, црвена...
Или у свим тим бојама?!
Са великим кљуном, великим репом и великим сјајним пером на репу које би могло да се види на мјесечини!
Морам гледати пажљивије!
Морам слушати пажљивије!
Не смијем пропустити разлог да замислим најљепше преливе боја и најсјајније перо на репу птице!
Па све и да је врабац.
Или голуб.
Морам видјети даље, више, пажљивије.

На карти на зиду моје собе је Чанг Маи.
Прича за причом.
Ријеч на ријеч.
Слика на слику.
Одсјај на одсјај.
Осмијех на осмијех.
Сјена на сјену.
Дан за даном.
Часови.
Учење.
Изласци.
Излети.
Паркови.
Орхидеје.
Инсекти.
Пропорције.
И све то није Чанг Маи.
То сам само ја у њему.
Ја - свега неколико хиљада, или више, корака, често истим улицама.
Лијевом па десном страном,
изјутра па увече,
са вјетром или сунцем,
са циљем или без циља.
Лутања.
Ноћне фотографије храмова које се неспретно размажу и као да не желе да мирују ни у том једном трену у којем ће постати вјечност и у којем ће обући рухо за очи далеке Босне, која ће их гледати,
која ће им судити можда само по тој једној фотографији.
Али они не знају шта је осуда.
Зато су мирни.
Зато настављају да играју и трепере ноћним свјетлима испред малих врата у Босну, у виду роза фото апарата.
Уживају у лакоћи треперења.
У лакоћи постојања у тренутку.
Без покајања, које као ни осуда ни опроштај, није уграђено у њихове чеди-је, стубове, ћилиме и широм отворене прозоре, уоквирене причама о лебдећим лотосима и подвизима малог Буде.
Можда вам упуте који охрабрујући поглед очима слона, миша, мајмуна, зеца...
Или кроз ријечи и мекане, споре покрете и слабо кориштен а добро научен енглески језик ситних, причљивих монаха.

Можда вас њихове радосне лампице подсјете на најљепше и најраскошније вечери карневала у којем се пред вашим очима редају снови и вјештина мајстора, занатлија, студената, дјечице... који свако себе доприносе свечаној поворци бродова са крљуштима аждаја и латицама прекрасних лотоса који отворени носе дијете-цвијет. Пјевајући, поворка тече тихо улицама, које иначе брује у ритму црвених таксија и разнобојних мотора. Тече и наноси људе на обале ријеке у којој свјетлуца читаво небо свијећа и Кратонга.
Палмино стабло,
на њему палмина кора,
на њој цвијет.
Поред њега још један цвијет.
И још једна жеља.

Сигурно смо се срели раније.
Наше прве ријечи, сасвим сам сигурна, нису прве ријечи које смо размијенили.
Овај разговор је наставак неког разговора, неког пријатног пријатељског разговора, у међувремену и међупростору.
Још увијек водимо разговор.
Још увијек сам у купеу.
Између наших и сусједних очију је само опна настала у брзини кретања и испаравањима који су на 40 степени у возу треће класе видљиви и љепљиви.
Имају глас и облик сапутника, дјечице која нервозно трпи, али побјеђује даљину.
Јачи су и од треперавог страха бака и дједова који лебде над њима.
Само пред радозналошћу посустају.
Она им открива нове погледе, предјеле, лица... који су размазани у траке топлих боја предвечерја и момента у којем се лагано успорава и стиже на последњу станицу.
И она је иста као и свака претходна.
Чини ми се да је нигдје.
Да нема људи ни градова око ње.
Да нема некога ко те чека.
Чини ми се да не постоји ништа осим станице и пута, који води од ње ка хоризонту.
Уплетена је у мрежу жељезничких станица на које возови пристижу са заласцима сунца, у предвечерјима.
Нечитљиви прашњави знакови и стрелице,
равнодушан поглед униформе, брижљиво попеглане.
Кратак поглед.
Неко наставља пут.

Како отићи одавде?! Ускоро ће иза мене остати предјели и сијенке који су ми неповратно заробили дио душе и срца. Много сам узела заузврат. Како  им ишта остаје након толиког давања?

Танка сива линија.
Изнад - небо.
Испред - земља.
Иза - нагурана брда која се не виде од стада дрвећа.
Дрво на дрво.
Само се повремено појави радознало истурени и издужени врат који хвата облак, док остали погурено гледају доле. 
Затрепере на трен.
Задрхте на повјетарцу.
И тако док их поглед не напусти.



Comments