Двориште


У времену самодеструкције издвајањем и наглашавањем прије свега лоших навика, и фокусирањем на оно што немамо, а што би по логици доба у којем живимо, требало бити дио живота и свакодневнице, затварамо очи пред појавама и феноменима који су свеприсутни и постојани, у нама и око нас, и који јесу наши. Двориште је такав феномен и појава, која постоји и траје, данас и ту. Постоји у граду и на селу, ограђено зидовима, оградама, тарабама, омеђено и/или отворено, приватно и/или јавно, као простор за гледање и/или као простор за рад. Постојало је у доба Турака, у виду озиданог наставка на кућу, сакривено од улице и окренуто ка себи;  постојало је у доба Аустро-Угара, показујући раскошне виле и њихове украсе, отварајући се ка пролазницима. То су двије доминантне, усвојене форме, како обликовања тако и културе живљења. Судар ових двају различитих модела понашања и односа према личном простору и његовој функцији, створио је шаролике баште, цвијетњаке, љетне кухиње, веранде, тријемове, столове и столице покривене сунцобранима на комаду земље, затим игралишта клацкалице и љуљашке, па терене за кошарку, фудбал, столове за стони тенис... (укључујући на тај начин постепено у причу и дворишта јавних установа односно јавних простора). Преплитање култура и навика није се никад синтетисало у нови, савремени, облик дворишта ако изузмемо заједничко становање и терасе, балконе и лође који су, у једном периоду, били алтернатива тј замјена или двориште по вертикали. Раст се наставио не само на балконима и терасама, него и у двориштима која су зграде, саме играјући улогу зида/ограде, међусобним односом и постављањем у простор, формирале. У том случају,  интима породице је постала интима комшилука и јединица мјере кориштења простора је помјерена још један корак ближе потпуно отвореном јавном простору које је, условно речено, двориште града. Могућности које се отварају поимањем и третирањем ових простора, не препуштајући их случају, већ планирајући их у складу с потребама довеле би до нових, савремених простора који би требали да иду корак испред појединца или групе и корисника уопште. Требали би нудити алтернативу, експериментисати са перцепцијом и поигравати се са активностима, уобзиривши структуру корисника и њихове особине и навике.

Међутим, без обзира на стилску и културолошку недефинисаност, двориште опстаје прије свега као духовни простор, одвојен од физичког и видљивог, као пандан кући и дому (уз које је и настало!) па самим тим и као пандан породици, без обзира да ли је у урбаној или руралној средини и без обзира на естетику. 

Двориште је сврсисходна потреба, очувана од савремених бољки и само питање „гдје смо стали?(мислећи при томе на развој дворишта) се доводи у питање, јер смисао дворишта и његово опстајање су неоспорни, без обзира на естетске и визуелне вриједности форме која га прати, усклађена са тренутним условима и могућностима које су, у овом случају, занемариве.


Comments