Ручак

Покрети руке су, као код сваке искусне домаћице, окретали и љуштили кромпир брзином коју око није могло пратити. Свјеже поврће и воће је купљено у малој локалној продавници, каквих има у сваком насељу, па опет, чинило јој се да је у услуживању њене трговкиње, искусне и поштене, било нечега што се ових дана ријетко среће – искреног задовољства што може своје свјеже производе да покаже, пробере, изваже, прибиљежи и, на крају - прода. Док пакује најсочније међу најсочнијим, на њеном лицу се виде одсјаји сунца које је пржи, док брине о земљи и усјевима, чекајући стрпљиво плодове, гледајући у небо и причајући са кишом и сусједима да ли ће и ове године, као и претходних, оно имати милости и сијати онолико колико листови и цват прижељкују да сија. Док посматра како напредује и расте њен свакодневни, вишемјесечни и дугогодишњи рад, сјети се маленог Скакутала које јој сваке недеље доскакуће у продавницу и већ јој је бегенисала најруменију јабуку. Све је лично, па су јој тако и навике њених купаца постале блиске и мисли, док бере, плијеви, залијева и вади грашкове, мркве, кромпире и тиквице, за чији ће то стомак бити велико славље?! Славље су били за дједа, којем се смијала док, преплануо, бере парадајз величине лубенице а лук величине парадајза, па их дланом брише од земље и неопране, сочне, односно љуте, у сласт једе, кријући се од жене. Јер жена му се, кобајаги, љутила. Проводила је сате поред шпорета, спремајући, по навици, велике количине хране за још већу фамилију, и чекајући да се окупе, брисала и редала тањире и есцајг на вањском столу, испод грожђа, у сјени какву ниједан градски сто у хладу не може ни да замисли. Таман посла да дођу сити! Ношена вјетром, сеоска врелина за сто сервира и мирис покошене, суве или непокошене, свјеже, траве, метвице и луковице, живине или дјечије вриске и препирке у којој најмлађи увијек губе, некад плачући а некад глумећи плач и скривајући се у мајчино крило. Нико од присутних није могао да се одупре осјећању припадности једном од најобичнијих, па ипак, најсвечанијих породичних тренутака. Сјета. Она не слути да је сјета, завучена око очију и усана, видљива и усјечена у свако "добар дан" и "довиђења, пријатно" које пожели, срдачно. Не слути да неки купац воли да чита, па прочита и лице и успомене, и своје и њене, уживајући у вјештим покретима и повјерењу које, узајамно, граде недељама протеклих година, уз "добар дан" и "довиђења, пријатно". Чим изађе из радње, Скакутало загризе поклоњену јабуку, углачану и румену као образ, већу од руке у којој је држи, док се другом придржава за исту ону руку која зна вјешто, брзо, брже од погледа, да скида танку кору домаћег младог кромпира и припрема све за један од најобичнијих, па ипак, најсвечанијих породичних тренутака.


Comments