Неповрат


И тако, јутром, поче да пије кафу. Гутљај по гутљај, више из досаде него из потребе. Тако се, ваљда, и стварају навике. Срећом, није пробала ништа јаче, иначе би већ имала иза себе неколико неуспјешних рехабилитација. Одбијали би се о њу погледи са стране, постојале би истините приче које би, путујући од уста до уста, постајале прво искривљене а затим и неистините, и у које би, тако искривљене, и сама почињала да вјерује и због којих би почела да се преиспитује, јер не памти и не сјећа се лица у пролазу, а та лица која пролазе и уста која говоре, памте и спомињу. Није мислила, у тренуцима слабости, на њих, који својим причама и тренутним мислима кују, против ње, завјеру са универзумом. За сад је само уходе и прате у шетњама, али ускоро ће почети да је прате и у покушајима да искорачи у њихов свијет, у живот у којем постоји оно што се зове – кућа, породица, посао, обавезе, рачуни, колеге, сарадници, први у мјесецу... 
Водиће живот по узору на животе оних који погледају са стране. Досадиће јој, врло брзо, кафе, које и пије из досаде, и које јој неће бити довољне да би прегурала дан. Презираће слабост, као што је сви презиру, и слаби и јаки. Слаби, који је крију, боре се са њом или јаки који гордо и себично носе своју снагу, штедећи је само за себе. Тако, у маси једних и других, тражиће неког ко би могао све да зна, неког коме би могла слијепо да вјерује. И срешће се, њих двоје, Он, Који Све Зна и Она, Која Слијепо Вјерује. Срешће се неколико пута. Неколико различитих Он, Који Све Зна и једна иста Она, Која Слијепо Вјерује. И блиједиће дио по дио вјере, блиједиће дио по дио сљепила. Кад прогледа, кад отвори очи и затвори очи, у трептају ће бити сва снага и сва слабост опричаног, изгледаног дијела неповратно непотпуне себе.



Comments

  1. ...неповратно непотпуне себе.
    samo kidaju,a ti se branis,kao kad se branis od muva,pa onda odustanes...

    ReplyDelete
  2. Како ја ово нисам прочитала раније?! Много волим твоје кратке приче. Све нас повезују. Овдје је Кундерин цитат који је подсјетио тебе да подсјетиш мене, па да и ја подсјетим тебе. Љубави шаљем.
    "Да, најважније је било да је нико не гледа. Самоћа: блажена одсутност погледа. Једном су обојица колега обољела и она је четрнаест дана радила сама у просторији. Изненађено је установила да је навече много мање уморна. Од тога времена је знала да су погледи попут утега који је вуку к земљи, или попут пољубаца који из ње исисавају снагу; да су јој боре које има на лицу тамо урезале игле погледа."

    ReplyDelete
    Replies
    1. Повезују нас, већ увезане и упетљане. ;) Написано је послије једног приједорског дружења и разговора и посвећено једној диви, слабостима, погледима... Љубав стигла... и креће назад... за "три пара шарених патика"! :***

      Delete

Post a Comment