Неминовност

Све је водило томе: и здрав разум, онолико колико га је остало, и године, онолико колико их је остало, и несрећне љубави, од којих се осипала, и живот с родитељима, који су старили по годину за дан. Због свадби и крштења, на које је ишла сама, због зиме која се приближавала и хладних стопала, због септембра, школараца и вртића поред којих пролази и застаје, због Нове године и јануара, мјесеца у којем се почиње, а у којем, ове године неће имати шта да почне, због свега тога, због свих њих, одлучила је да ће бити његова, заувијек. Он је не воли, то зна. У мало шта је толико могла да буде сигурна. Али он никог никад неће ни вољети, више него њу. Јер он не воли. Он има енергију која покреће и завршава послове, у времену кад мало ко зна шта ради и још мање како да опстаје од тога што ради, али не воли. Не воли ни њу, ни себе, ни живот који ће, евентуално, створити. Можда, ипак, себе воли, у ријетким тренуцима када се под утицајем алкохола из његових усана почну редати ријечи горчине, која скупљена чучи негдје унутра, дубоко унутра, тамо гдје нико не допире, осим алкохола. Разбила би ту громаду горчине и туге. Разбила би је снажним загрљајем од којег би се распршила на најситније комаде. Топила би је свим што има, када би све што има било довољно да је истопи и уништи заувијек. Али није довољно. И он не зна за пораз. А то би био пораз. И тако би убила једино што је икад волио. То не смије и не жели да уради, јер је то једини доказ и једино оправдање за постојање наде, која у њој чучи, баш онако као у њему горчина. Једнако тако чучи и вреба, чека прилику да се искаже кроз ријетке искрене ријечи, онда кад је нико неће схватити озбиљно, или ће је брзо заборавити чак и ако је схвати. То су исти они ријетки тренуци кад се језик развеже и води своју причу, независно од разума. У тим ријетким тренуцима сретну се горчина и нада. Сретну се, разговарају и чврсто држе једна за другу.


Comments