Једно нешто

Сви су будни, свако са својим мислима. Рано су легли, погасили свјетла, увили се у мрак, отворених очију. Нико не проговара. Тишина је тешка колико и мрак, притишће очи али не да сну ни да приђе. Ни једном од три сна, колико их се иначе у ово доба врти по соби. Спусте се нечујно на јастуке и до јутра плету мрежу.  Ноћас - не долазе. Иако је све ту: и ролетне праве сјене које шетају по зидовима, и свјетла монитора су трепнула, и мелодије које допиру до слуха су се уједначиле, и покривачи играју, дижу се и спуштају, и, иако невидљива, пара из ноздрва пуни собу. Све је ту. Све је толико снажно и присутно ту, да се вријеме преобразило. И јутро неће доћи брзо. Доћи ће тек кад се све изречено и учињено изваже и измјери у ретроспективи одлука које су, како се мисли, довеле до ове ноћи. Поставиће се неколико погрешних и неколико правих питања, даће се неколико истовремено погрешних и правих одговора, смјењиваће се мир и немир на лицу док сјене не заврше шетњу по зидовима, док мелодије не добију бржи, јачи ритам, ритам почетка дана. Са сунцем, које се неће видјети кроз облаке магле и смога ране јесени, наслутиће се нешто, ријеч или мисао, које ће и само, на свјетлости, постати видљиво. И то нешто, несигурно и неизвјесно, порађано у мраку, без сна, са сјенкама и у тишини, и то се зове одлука.

Comments

  1. ..."sve se utisalo, samo cujem sebe i to mi najvise smeta"...

    ReplyDelete
  2. njegova greška nije što samo sebe (srce!) čuje, greška je samo što mu to smeta ;)

    ReplyDelete

Post a Comment