Искра

Живјели су добро. Није било осцилација у расположењу и рутина је имала динамику. Ритам се мијењао и усаглашавао у складу са годишњим добима, са којима су се циклично смјењивали викенди и послијеподнева на отвореном (на селу, викендицама, плажама и роштиљима) са данима и вечерима проведеним у затвореном (у тржним центрима, биоскопским салама, позориштима, на фестивалима и у обилажењу пријатеља). И те промјене су биле сасвим довољне да се осјећају живо. Нису се препустили апатији и нису се изоловали. Нису били довољни једно другом, без да уживају једно у другом, пред другима. И свако у себи, једно пред другим. Свако у својим личним, ситним, посебностима на којима им други завиде. Појединачно, њему и њој, и заједно, њима. Коначно, сад кад су стали на своје ноге, могу да поредају догађаје на линији живота, по својој мјери и свом укусу. То су знали, још онда кад су први пут препознали једно у другом искру живота која ће их држати заједно. И држи их. Више у добру него у злу. И они њу држе. Није још постала неко та искра, али и то ће, евентуално, да се деси, кад одлуче. (Можда ће тако и да се зове?!) Били су близу Венеције кад се први пут јавила, у пуном сјају. Град љубави подарио им је ноћ љубави и љубав и причу о првом погледу, који живи већ скоро деценију. Истина је. Може тако брзо да се заљуби, онај ко зна шта ће с тим. А њих двоје су знали. И имају мјеру и сасвим довољно укуса.

Comments