To

Ако буде имала и ако не буде имала, може да буде срећна и може да буде несрећна. Ако буде снажна и ако буде слаба, може да буде срећна и може да буде несрећна. Све оно што буде могла да јој пружи, може да јој значи много и не мора да јој значи ништа. Осим љубави. Иако ни љубав, често, није гаранција за срећу, као ни за снагу. Ако је научи да пружа треба да је научи и да прима, иначе ће да се даје, као и она сама, неумјерено. А жели да јој пружи. Жели да јој пружи много. Све. Иако је све, само по себи, погрешно. Пружити све је погрешно. Имати све је погрешно. Жељети све је погрешно. Погрешна је и сама дилема коју има, прије него што је осјетила први лагани дрхтај у себи, на мјесту гдје често укрсти руке. Ако ће страх лебдјети над њом одсад, сваки дан, боље би било да их нема, да је нема, и да је обрише прије него што је постала. Гледала је људе који трче, лете, и не стижу да мисле у трку и лету. Неко је то називао одрицање a она испуњење, бар тад, кад су неки други људи, неке друге жене, биле у питању. Сад, кад сама постаје ти други, као да већ мисли изван себе и изван сад. Мисли онако како не би мислила никад, дрхти онако како не би дрхтала никад и жели као да никад ништа није жељела. И није. Није тако жељела. Није жељела за себе, као што жели за њу, или њега, који је још увијек само дрхтај у постанку, дрхтај који може са свим, и који може без свега. 


Comments