Поглед преко плота


Ако постоји прозор кроз који радозналост не може да завири, то је прозор који се зове Kултура. У сјеверној или западној Европи нпр, гдје се кроз све веће стаклене површине прозора и балконских врата поносно показује разноликост живота, од те исте разноликости посматрач стидљиво одвраћа поглед јер би могао нарушити нечију приватност. Али шта ако живите тамо гдје је управо занимање за дешавања иза или испред прозора (што зависи само од тога да ли сте посматрач или посматрани) дио културе живљења?
Све више осуђивано, комшијско (или успутно, пролазно) интересовање које провирује преко плотова, ограда, балкона, па и кроз прозоре, гуши се и изумире заједно са комшијским односима, који се очитавају у уљудном и топлом „Добар дан! Како сте?“. Дистанца међу људима, који живе у сличним животним условима, истој средини, једни поред других и који користе одређене животне просторе заједно, расте. Начин на који се тумаче и користе ти животни простори (свако по свом нахођењу) управо и подстиче на поглед преко плота – јер учимо једни од других (док смо живи!). Директан контакт и директно постављање питања, који би задовољили радозналост и створили комуникацију, су жртвовани на рачун неизвјесности одговора, који би једно пристојно, необавезно и добронамјерно питање могао претворити у збуњеност или мучни тренутак тишине. То је створило суздржавање код оних који питају и измишљање и импровизацију код оних који одговарају. Неповјерљивост и мисао о другом (да не кажем брига), стварају дистанцу која је прво прерасла у формално „шта има“ и још формалније „ево, нема ништа“ или „не питај“, а затим је, временом, прерасла и у ћутање. Тежина (и непријатност) ћутања постаје временом лакша, постаје навика и дио нове културе комуникације и прећутног споразума случајних саговорника који поштују правила понашања у новонасталим комшилуцима, које често чине и припадници нове и припадници старе културе, у којој се, суочени, упознају једни са нормама других.
Са погледима је мало теже. Очи, за разлику од уста, реагују на покрете, боје, свјетлост... и залутају и тамо гдје их човјек није усмјерио, па и у сусједно двориште или дневну собу. Са стране посматраног заштитити се од погледа често би значило заштитити се и од сунца, топлине коју оно унесе, свјежине и вјетра који андрићевски допиру кроз отворене и полуотворене прозоре. (Тако су настале завјесе, ролетне, лозе, бршљани и руже пузавице које су селективно пропустљиве у корист природних услова.) Са стране посматрача усмјеравати тј ограничавати поглед у мјери у којој не бисмо видјели оно што други не желе да буде виђено, не би било у складу са природом погледа. Разноликост би нестала,  јер би нестала свијест о њеном постојању, а са њом и оно што се назива идентитет (у овом случају идентитет комшилука), навике и на крају крајева и стил живота тј култура живљења. Незаинтересованост за ближњег би временом заједницу трансформисала/раставила на скуп појединачних феномена, сличних, природно повезаних али друштвено раздвојених. Поменути сјевер или запад културе ушао би на тај начин у наш комшилук, али би му блискост, једини поуздани свједок суживота, морала уступити мјесто. У име блискости, пуштам поглед да лута!


"Јер у срединама као што је ова, живот је за свакога усредсређен у његовој породици, као у најсавршенијем облику затвореног круга. Али ти кругови, иако су строго одвојени, имају негде и своје невидљиво заједничко средиште и једним делом свог терета почивају и на њему. Зато овде ништа што се дешава у једној породици не може ни за кога бити потпуно равнодушно и зато сви узимају учешћа у свим породичним догађајима, рађањима, свадбама, умирањима, и то усрдно и нагонски живо и искрено." 

Иво Андрић, Травничка хроника

Comments

  1. i virtuelnim prostorom, u koji se stidljivo viri, kao i onim pravim, ozidanim, ogradjenim... ;)

    ReplyDelete
  2. odličan tekst, otvorila si dosta pitanja, imaš neka veoma interesantna zapažanja, mada bi mi trebala mala studija:) da raskomponujem sve što si složila, a možda me inspiracija ne služi baš najbolje posljednjih dana. U svakom slučaju napisaću sličan tekst, mislim na sličnu tematiku koji će imati dodirnih tačaka sa tvojim, pa bi bilo interesantno usporediti sve to-samo dok još prokuva u meni, materijala ne nedostaje:)

    ReplyDelete
  3. Materijala je na pretek, u to sam sigurna, jer materijal je sve (zapažanja, fotografije, asocijacije, pitanja koja se otvore... zajedno sa znanjem, mišljenjem, logikom...). Češće je problem složiti sve to u logičnu cjelinu (u bilo kojoj formi) i pronaći toj cjelini početak i kraj. I kad se čini posloženim, svaka bi se misao dodatno dala pojasniti, ali onda se otvori neko novo pitanje. :) U svakom slučaju, nekako se mora početi, ništa nije konačno. Hvala za komentar i kuvaj brzo! :)

    ReplyDelete

Post a Comment