Одјек


Као кад ходаш у високим потпетицама, 
сам, 
пустом улицом, 
полупијан, 
полутријезан, 
насмијешен, 
и помало заносиш у страну, 
запео за вјетар, 
као марама. 
И трагови парфема још се пењу ноздрвама до мозга. 
И мисао је у глави. 
Мисао ни о чему. 
Али ведра. 
И кључ је у џепу. 
И пут знаш толико добро да више није пут, 
него мисао о путу, 
далеком. 
Знаш и улаз, 
спрат и врата, 
презиме на вратима 
и број, 
који је твој. 
А ти си и ту и тамо, 
негдје...
Испод палме која расте хоризонтално све до воде, 
онда се нагло почне пењати ка небу. 
Видиш пучину која свјетлуца, трепери и дише, 
на мјесечини. 
И на врху си брда, 
на рукохват до звијезда. 
Пружиш руку, 
затвориш шаку, 
па рашириш прсте, 
поспеш се звјезданим прахом
И у колима си, 
затворених очију, 
и чујеш шушкање грицкалица 
и разговор који тече, 
и замишљаш насмијана лица која га воде. 
И у гомили си, 
у првим редовима, 
пјеваш из свег гласа, 
и углас, 
ријечи које је неко, 
теби, 
написао. 
Теби, 
јер их ти најбоље знаш. 
Ти си их осјетио у ноћима у којима се ништа није чуло, 
у којима те нико није чуо, 
само пјесма и њене ријечи. 
И онда се вратиш на пут који се, 
некако, 
опет сабере у пут. 
И нађеш улаз, 
спрат и врата, 
са презименом и бројем. 
Напипаш кључ 
и трудиш се да тихо дођеш до кревета, 
легнеш, 
заспиш 
и у њему останеш до јутра. 

Comments