Линија


Станица.
Изгужвана лица.
Сањиви.
Увијек волим да путујем у сате у којима се обично спава, 
кад се сања.
Волим да неосјетно пређем из једног дана у други и да још једном покушам ухватити моменат у којем је сриједа постала четвртак, 
четвртак петак, 
зора јутро, 
јутро дан...
Волим да се питам чији су животи поредани поред путау кућама које се назиру и које не припадају мјестима, насељима, градовима... 
У кућама које припадају путницима у аутобусима, 
њиховим погледима 
и свијету њихових мисли и замисли, док снени хватају боје измаглице и јутра. 
Кројим судбине сјенкама које знају тачно који је дан, које је доба, какво ће вријеме бити и да ли ће година бити сушна или родна.

Нисам сурова.

Не могу бити сурова према хармонији погледа који се смјењују,
редају,
прескачу и виде,
или само наслућују.
Више они ближи а слабије они даљи;
брже они ближи, спорије они даљи;
стварније они ближи, сненије они даљи..
сненије...
и сненије...
док не уђу у сан.
И док не почну они да кроје моју судбину, моје снове, уз тактове, случајне или одабране.
Уз мирисе саламе и горива.
Уз буку мотора.
И гласове.
Понекад шапате.
Али само понекад.

Прекид.
Станица.
Нова лица.
Хладноћа и комешање.
Плач малог путника.
Прекид.
Граница.
Мирна тишина.
Невидљива линија.
Туђи предјели.
Туђе структуре и инфраструктуре.
И исте сјенке у истом дану и истом времену.
Сјенке чије судбине кроје мисли путника.

Милост?

Comments

  1. meni su te stanice uvijek tuzne...

    ReplyDelete
  2. i o stanicama priče kroje misli i riječi putnika. treba biti milost_iv. :)

    ReplyDelete

Post a Comment